prva strana
Istorijat
Projekat
O filmu
Sa snimanja
Pokrovitelji
Ekipa

 

НГ-Тим
064/11-83-003

info@bitkanacegru.com

 


У освит 19. века Србија је тек незнатна област на ускомешаној карти Европе. По ко зна који пут у историји, распета исмеђу својих насушних, животних потреба и суровог прагматизма великих сила, некад правих, некад лажних савезника, Србија је с муком тражила свој пут ка ослобођењу од Турака и своје часно место међу европским народима. На драматичној европској сцени ратују велике силе – Наполеонова Француска, Русија, Аустрија и Турска, а српски народ, одвајкада окренут својој словенској браћи на истоку, очајнички очекује помоћ. 1804. године, када је у Орашцу 15. фебруара донесена историјска одлука да се крене у општенародно ослобођење под командом Карађорђа Петровића,
Наполеон се прогласио за француског цара, а Европа нашла пред великим изазовом.

Karadjordje_Petrovic
Вожд Карађорђе
У годинама које следе, континентални ратови Наполеона против савезника одређиваће позицију једне мале и поробљене европске нације, каква је била Србија. Отварањем Руског посланства у Београду са представником Константином Родофиникином, дипломатом грчког порекла, Српска револуција требало је да добије нове шансе за успех.
Од 1804 до 1808 Српски устаници остварили су неколико историјских победа каве су оне на Иванковцу (1805), Делиграду и Мишару(1806), Штубику и Малајници (1807).
Затишје на ратиштима у Србији 1808. народ је користио да поправи оштећене домове и постара се око летине, војска се одмарала, а војне и политичке старешине у Београду ослушкивале гласове који су допирали од савезника. Вожд Карађорђе, подстрекнут уверавањима Родофиникина да ће се руски кнез, генерал Александар Прозоровски наћи српским устаницима кад Русија 1809. крене у офанзиву против Турске, предлаже Совјету да се отвори фронт према Нишу, те да се уз помоћ Руса потпуно искористи повољан географски положај, налик већ виђеном сценарију на Делиграду.

Миленко Стојковић
Правитељствујушчи совјет и старешине одбацују овај Карађорђев ратни план и одлучују да српска устаничка војска крене у четири правца. Стиже пролеће године 1809. На истоку, предвођен славним војводом Миленком Стојковићем, први фронт сеже чак до Видина. На запад, у Босну, крећу Сима Марковић и поп Лука Лазаревић, а на Санџак, с намером да се устаници уједине с Црногорцима и спрече упад босанских Турака, војску предводи лично Вожд Карађорђе. Након победа на Сјеници и Сувобору, Вожд са својим снагама продире чак до Новог Пазара и заузима га.
Четврти, нишки, јужни фронт, водио је извесни Милоје Петровић, звани Трнавац, по предлогу Младена Миловановића, његовог кума и секретара Совјета. У његовој војсци, очекујући најжешће окршаје на југу, нашла су се сва прослављена војводска имена Првог устанка – Петар Добрњац,


Петар Добрњац

Хајдук Вељко Петровић, Стеван Синђелић, Пауљ Матејић и Илија Барјактаревић. Ниш, снажно стратешко упориште Турака на Балкану, био је не само добро брањен, већ су се из њега покретале и разне казнене експедиције против непокорних и побуњених Срба. Са зборним местом у Делиграду,надомак Алексинца,биће мобилисана сва пожаревачка, ћупријска и ражањска нахија, оснажена јединицама из Левча и Тимочке крајине, што је укупно чинило 18000 устаника, углавном пешадинаца. Са нешто коњице и 11 топова ове јединице кретале су се преко села Мозгова,
Суботинца код Алексинца, затим села Попшица и Копајкошара на обронцима Сврљишких планина, да би се у Каменичку котлину спустиле 3. маја 1809, баш уочи Ђурђева дне. За који дан овај четврти фронт одлучиваће о даљој судбини Србије.

Вељко Петровић

Стеван Синђелић

Пауљ Матејић